стих од прекосавских песама, које су се у оно време најрадије певале.

Он понављаше непрестано тај стих.

Његов џепни сат тикташе на столу. Он изговараше стих по његовом такту.

— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.

Шапутање га обујмило. Никако да се заустави.... Би му већ и тешко.

— Глупости! — рече и окрену се на леву страну.

Опет то исто!... Он се наљути.

Устаде и онако раздрљен ходаше по соби трудећи се да ништа не мисли...

Изађе на поље. Хладовина ноћна задржа га, допаде му се.

— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столицу.

Запали цигару па се подними. Ветрић пиркаше по сувом лишћу и разлађиваше га.

— Опет не стојимо рђаво! — рече он тихо. У сваком селу с једно на друго — имамо по десет својих људи.... Кад сам дошао овде — нико није умео зуба обелити. Помени му капетана као да си му поменуо бога!... А сад?... Слушам само ону двојицу у вароши како говоре!.. И то још у