XIII.

ВЕРЕНИЦИ

Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна. Устаде, подиже завесу на прозору. На пољу помрчина. Звезде жмиркаху на небесном своду. Улицом нико не иђаше. Све поспало сем паса чији се лавеж чујаше у селу.

Јова се врати кревету и седе. Налакти се и наслони главу на руке. Не хте палити свеће.... Седео је тако неко време, па кад му ноге утрнуше он промени положај. Намести јастук уза зид па се наслони.

Расанио се са свим. Подиже се, напипа у мраку кутију дуванску на асталу, запали цигару па се опет наслони онако исто....

Кроз главу му јураху мисли летом. Све се збркало. Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић... Ни на једној да се заустави... Једна реченица беше му само на уснама, управо један