— Јова је донео новине. И сад отпоче читање. Чланак, дописи, све је прочитано.

Отпоче се разговор о споразуму опозиције у скупштини. Свима је се допао и сваки увиђаше корист од тога.

Чаша по чаша — и око засветли. А како неће? Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... готова посла... Дотераше и до песме и до шале.

Сунце се спушташе на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.

Јова изашао у авлију. Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.

— Шта радиш? — упита

— Гледам цвеће. О... па немају лепа цвећа!

— Немају семена! — рече он.

— Да видиш само моје цвеће!

— Није лепше од мог! — рече он и загледа се у њу.

— Јао, боже!... Шта сам претрпела од кад си отишо! — прошапута она.

— И мени је било тешко због тебе... Знаш, кад си ме погледала сузним очима, да сам хтео излудети!

— Целу ону ноћ нисам тренула... Претурала сам се по кревету... Мајка се неколико пута будила....