— Не могу ја!

— Што?

— Не могу!.. Ја би’ се с њим за час завадио. Мрзим тога човека!..

— Он у мене сумња — рече поп Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео. Него, ево поп Живка.

Поп Живко се насмеја:

— Зар баш не може мене обићи?

— Не може! Не може!... Ти ћеш умети с њим — повикаше сви.

— Најпосле, нека ђаво носи! Покушаћу!

— Неко мора. Ти му умеш свашта причати.

— Та то ће већ ићи, само кад наумим. Сад сам баш купио једну њиву. Отићи ћу да потврди тапију. Почећу се пренемагати: како је покварен свет; како већ не поштује ни власт ни икога на пребелом свету. Поменућу и ове, „проклете“ новине.

— Славе ти, ако те запита за онај допис... — рече Јова.

— Ја ћу казати да си ти пис’о!

— Шта?

— Казаћу да си ти писо! Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало. А ти мажи око начелника, он ће те заштити.