рока да остане ни на улици; немађаше ни друштва сем другова школских... И би му живот са свим омрзнуо, да му учитељ није онако лепо причао из црквене и српске историје и да му није било његових песмарица. Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.

Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан. Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.

Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи. И њему је годила радост очева.

Свршио је основну школу и прешао у гимназију. Сад му је његов господин био проФесор. Слишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио. Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.

Он је тако чинио. Почев од песмарица, читао је библиске приче, па онако причице и за мало: — књига му поста друг. Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је радо својим друговима...

Био је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода. Умре му његов господин. Он га је дворио и надгледао — али умре...