Пошто се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продужише разговор.

Поп Лука рече:

— За дружину сазнадоше. Шта мислимо сад?

— Да продужимо и даље, — рече поп Живко.

— Где да се састајемо? Зар ту неће бити вребања?

— Ево овако. — рече Јова. Сад настају славе и друга весеља!

— Бога ми баш! — рекоше остали. Та ти је паметна, учитељу.

— Шта имамо да се плашимо? Наша дружина напредује. Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест. Сад нас има две стотине. До зиме биће и више. Корак по корак треба ступати у напред. Не треба наглити јер ћемо се уморити. Нека сваки обрати по једног па — доста!... Ви сте овде сви људи виђенији и богатији. Не одричите се сиротиње она се вас нигда одрећи неће. И наше ће коло расти. Објасните сваком, кога у коло уводите, његова законска права; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другове... Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се то ради. Онда смо сигурни.

— А полиција? — упита Макса.