И рукова се са свима.

— Седи. — рече домаћин.

Јова седе,

— Шта је тамо? — упита поп Дамњан.

— Добро је. Обећао ми је начелник унапређење да му будем шпијон.

— Шта?

— Понудио ме је да му шпијунирам.

— А ти?

— Пристао сам.

Они се окретоше смејати.

— Зар баш дотле дошло?

— Дотле!... И то ми обећао да ће ме превести у полицијску струку где ће ме он нарочито на уму имати.

— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.

И Јова исприча све.

Смејали су се његовом споразуму са начелником. Максић рече: Баш је потревио господине!

— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп Живко.

— Па какав му мислиш извештај поднети учитељу? — упита поп Лука.

— То ћу смислити — рече Јова.

— Донеше послужење те га послужише. Астал је био постављен.

Заседоше и онако задовољни слатко ручаше.