— А лопар му његов!.. Ако он не за зна за врљику ћукни не!...

Пут што вођаше у К... беше пред њима.

— Збогом, учо!

— Зар ти нећеш са мном?

— Нећу. Журим кући. Има триста послова!

— Е, збогом пошо!

Јевта оде право, а Јова окрену на лево.

Јурио је као на крилима. Та опет ће да види Мару!...

Стиже кући Максића. Чељад се устумарала по авлијИ и послује. Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.

У ходнику се сусрете с Маром.

Букнуше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.

— Полаже Бог! — рече он.

— Бог помогао!

Руковаше се. Она му стеже руку.

— Је си ли жив? упита.

— Жив сам.

Она утрча у собу као махнита.

— Течо!.. Течо!.. Ево господин Јове!

Сви поскакаше. Јова се појави на прагу.

— О!... Добро дошо!.. Добро дошо!... викнуше они.

— Боље вас нашао! — рече он.