Умио се на врат на нос. Онда изађе у мејану. Попи каву на врат на нос, плати рачун па — збогом!...

Коња је гонио нагло. И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио. Пут му се отегао у бестрагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи. За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.

Желео је... али ко може казати шта је желео?... Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:

— Да ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... наполеона!... Да има хиљада.. две... Мало је!.. Бар пет хиљада!... Па одавде, правце да идем, поп Живковој кући. И, тамо нађем све њих на окупу. Дочекају ме да не може лепше бити. Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њу просим. Сви се тек згледе, а ја рекнем: „Госпођо!... Ово вам стављам на расположење. Она код мене неће бити сироче!...“

— Помоз бог! — рече један сељак и прекиде га у мислима.

Он диже главу.

— Бог ти помогао! — рече.

- ‘Вала богу кад си се вратио!.. А ја пошо у чаршију.