Устаде и поче се облачити... Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...

Обуче се, изађе у ходник и погледа на поље. Помрчина као тесто. Кроз главу му сену мисао:

— Шта ће казати ови!...Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!... Баш је то лудо!.. Да ја у напред не промислим шта ћу да радим!..

Није му било на ино. Морао се вратити и лећи у постељу.

Погледао је на часовник који куцаше на столу. Један по по ноћи.

— Па... још три сата, па ће сванути — рече он. — Дај да прилегнем мало.

И опет се спусти онако обучен у постељу.

Мали часовник тик-такаше; Јова запали цигару а угаси свећу...

Цигара сене а он готово гуташе оне димове, најпре нагло, онда слабије и слабије и, најзад.... цигара се угаси...

Он заспа....—

Кад се пробудио сунце је било искочило са два копља. Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде. Гњев му је кипео у грудма. Он се љутио на себе самог, на послужитеља мејанског, на цео свет...