— А онај допис?... А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то ми не можете одрећи!... Види се да је писао човек зналац.

— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!

— Нисте?

— Нисам, нисам!

— Не може бити. У вашем срезу није ни један дорастао да онако језгровито пише; нарочито стил. Ја кад прочитам што год написано лепим стилом — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.

— Верујем, господине, ал ја нисам писао. И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потрудићу се да разберем.

— Збиља!.. Вама ће то најлакше ноћи за руком; ви ћете то дознати. Та и ви сте човек од „нових људи“...

Јова се насмеја.

— Јесте!.. Јесте! Познајем ја по вама!... Је л те да јесте?

Јова виде да већ више не може лагати.

— Та... да боме — рече. — Шта ћу?. Така ми је била околина. А „човек је производ околине.“