— Онда се понаже Јови ближе, па смешећи се упита.

— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сава пише?

— Не знам шта вам пише, господине.

— Та ман’те га, бога вам!... Пише: да сте ви сазивали неке тајне састанке, да сте тамо на њима говорили против Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!

За време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.

— Мучан је мој положај, господине! Кад један старешина срески тако вама о мени пише — ја онда не умем ништа одговарати. Његов извештај — то је званичан извештај; моје причање то је само приватно причање, између нас двојице. Међу тим, господине, поступите по дужности!

— О молим, молим! Нисмо ми главосек! Немојте све ценити по Сави. Он је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана. Будите уверени да он то чини из претеране ревности... Ја то знам, па за то оћу да видим шта је у ствари. Стоји ли што од овога у истини.

— Не, господине!