Јова уђе. Господин начелник беше човек висока раста, сув и риђ. Стајаше кад Јова уђе.

— Помаже бог!

— Бог помог’о!... Изволте се’те!

— Јова га погледа. Око усана играше му осмејак; управо цело му се лице смешило. Беше то човек пријатан и врло се лепо опходио са свима. Тако исто дочекао је и Јову.

— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?

— Тако је — рече Јова.

— Драго ми је!... Пушите ли?.. Извол’те, правите!

— Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.

— Јесте одавде родом?

— Нисам, господине. Из Крагујевачког округа.

— Имате Фамилије?

— Имам. Живи су ми још и отац и мајка.

— Мило ми је! Мило ми је!... Коју сте школу учили?

— Учитељску.

— Јесте свршили?

— Јесам, господине.

— То ми је мило! Млад човек!... Како сте прошли са ревизором?

— Добро. Дао ми је оцену одличан.

— Врло красно!...