— Добро. Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.

— Добро.

— Сад иди!

Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.

У мејани попи опет кафу, опкорачи коња па у варош.

Стигао је око три часа по подне. Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.

— У ходнику беше неколико људи; пред вратима сеђаше пандури... Тајац — муву да чујеш.

Јова приђе пандуру.

— Шта ћеш? — упита га овај оштро.

— Је ли ту господин начелник.

— Није ваљда начелник него началник, рече пандур.

— Да учим српски од пандура! — помисли Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.

— Ту је. Шта ћеш?

— Подајте му ово писмо.

Пандур узе мисмо, загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.

Зазвони звонце. Пандур отвори врата.

— Нек уђе господин.

Пандур с места поста учтивији.

— Изволте! — рече Јови.