— Само ми приђи!... Ја видим да сам овде међ курјацима. И ја ћу бити курјак!... Бар теби могу судити ако другом не!...
Опет зазвони звонце. Пандур се врати.
— Зовни — де га овамо!
— Јова уђе у канцеларију.
— Па баш ниси?
— Нисам!
— Ниси ништа говорио?
— Нисам!
— Ниси пис’о ни оне дописе у „Виделу“?
— Нисам!
— Ти онда знаш ко је.
— Не знам!
— Ни то не знаш?
— Не знам!
— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану?
- Не знам!
— Е сад ћеш знати!
— Добро!.
— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?
— То није!
— Па што не кажеш?
— Не знам шта да кажем! То о чему ме питате није ми познато!
