Знао је, много је знао! На пр. седемдесет и пет ока брашна по 32 паре. Он је то с места израчунао. Читао је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у цркви...

Сврши се и та година и он је — свршио школу. Мислио је да се једном за свагда отресе те проклете књиге и учења на памет; само се зарекао да ће читати песмарице.

Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.

Као да га је гром ударио. Он је побегао у вајат, попео се на таванчић и ту је плакао. Слушао је први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста старија.

Отац га метну на кола једног дана, уврати се школи, позва учитеља, па — у Крагујевац. Уз пут су му наговештавали; куда иде и за што иде. Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, само старијим ђацима. Казао му је да ће код њега морати слушати све што му се заповеди. Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: оставе цванцик или друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда