На вратима канцелариским нађе синоћњег пандура. Овај беше достојанствен као какав војвода. Назва бога. Пандур само климну главом.

— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.

— Јесте.

— Јави ме.

— Чекај.

Он ходаше ходником тамо и амо. Не беше никога сем њега и пандура. Он мишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару. Таман припали, пандур отвори врата и викну:

— Учитељ из С...

— Пусти га, — рече капетан.

Он баци цигару и уђе.

Капетан Сава сеђаше као какав бег.

— Добро јутро, господине!

— Бог ти помог’о! — изадре се капетан.

— Ви сте ме звали.

— Камо се јуче? Зар се тако долази на позив?

— Нисам био код куће.

— Ја где си био?

— Ишао сам да мало проходам.

— А што си тук’о мог пандура?

— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.