Поп Дамњан не хте ноћити, него се поздрави и оде кући. При растанку рече:

— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.

- Јавићу.

— Лаку ноћ!

— Хоћеш ми дати твога коња?

— Послаћу зором.

Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у постељу.

Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислима. Желео је да мисли о њој, да му нико мисао не прекида.

И сав се предаде. Њега није брига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; није он зазирао од капетановог „горопадног“ погледа, — он гледаше два сузна плава ока како га прате; он се упијаше у душу младе девојке која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност... Њему зујаху још у ушима речи: само твоја!... и само за те две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!... Назвати њу својом, љуљушкати је на своме крилу, спавати на њеним грудма — зар има што год вредније!.. Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...