— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.

— Сад — беше што беше!.. Баш да не клањам и њему... Оставимо тај разговор!

— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.

— Од поп Живка.

— Шта вели он?

— Шта ће рећи!... Вели мени! бићеш премештен... Све једно!.. Ја ћу опет остати овај исти!

— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!

— Него шта ћу?

— Остаћеш овде, с нама.

— Од чега ћу живети?

— За то не брини!

— Хвала, Дамњане, брате!...Али, ја не бих могао примити тога дара.

— Што?

— Млад сам, здрав сам; мислим да још могу хлеба зарадити.

— Ко говори о томе?.. Али ти нама требаш!.. Ти требаш целој овој околини!

— Требам ја свуда!... Али молим те, да не говоримо о томе. Хоћеш да спавамо; врло сам уморан.