И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина. Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...

И он пође у школу. Тано нађе пуно дечице. Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг. Као да је гледао свога учитеља. Човек око својих 50 година, натмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батине. Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од учитеља непосредно или од најстаријег ђака.

Протури прву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст...

Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...

Опет поче школа, опет у школу, опет књигу у шаке па научи „на памет“ све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...

— Срећни дани!...

У трећем разреду био је најстарији ђак. Сад је и он друге тукао и сви су му се морали покоравати...