А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...

— Сад сам срећан! — рече он.

— И ја сам!

— Хоћеш ли бити моја?

— Само твоја!.. Ајдмо!...

Срце пуно. Тесна му земља!.. Да му је да лети по оним облацима! Мара његова!... И то тако нагло, тако брзо!... Како то би?..

Мислио је да сања. Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила се на његову руку; гледе у њега она два ока, што бејаху свет за њега!...,

— Опрости ми! — рече она. Видела сам змију. И бојим се и гадим се од ње... Опрости!...

— Али шта да опростим?

— Показала сам се страшљива — рече она и плашљиво погледа у њега.

— Ала шта страшљива!.. И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...

И наже се те је опет пољуби.

— Маро!

— Чујем.

— Увери ме: да не сањам! Зовни ме именом;

Она га зовну.

Он је опет пољуби.

— Знаш!.. Ја сам лудио за тобом! Видео сам те само једаред у Београду па — више никад!...