како су дивни!. Као да је кадифа прострта... Ја, господине, не бих умела одавде!..

На једаред врисну и посрте.

Јова је прихвати за руку.

— Змија!.. Змија!..

Грдна змија беше се упутила правце њима. Јова се саже и узе камен што је био пред њим. Баци се не нишанећи и са свим случајно удари змију по сред главе. Она се сави у колут. Јова скиде врљику једну те је дотуче.

Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра. Он је прихвати на руке. Она клону са свим.

У његовом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.

И он беше онемео. Ништа не знађаше шта чини... Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице. Девојка дође себи. И он се трже....

— Госпођице!.. Ја... ја..

Али и Мару савладали осећаји. Она узе његову руку принесе је устима својим и пољуби.

Ка луд он гледаше у њу.

— Маро!.. Ја те волим!. А ти?...

— Само тебе!.. протепа она.

— И ти мене волиш?!

— Волим!.. Па сад нека буде што бог да!

И опет му клону на руке.