Дођоше на ливаду. Косци скоро оборили. Под Живко ступи с њима у разговор, а Јови рече:

— Ти можеш са Маром мало прошетати ако си вољан.

— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.

Мара пристаде.

Корачаху преко покошене ливаде и ћутаху.

— Јесте ли вољни да шетамо путем?

— Можемо, рече Мара.

Изађоше из ливаде и пођоше путем.

— Чини ми се да ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.

— Неће ваљати због тече.

— Што?

— Покиснуће сено — рече она.

— А... то јест.

— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.

— Зајиста — рече Јова.

Обоје се загледаше у даљину.

— Госпођице! Ви волите село!

— Обожавам га!.. Погледајте!.. Они красни брежуљци, па оно сеоце са његовим раштрканим кућицама.. Зар то није дивота?

— Јесте — рече Јова.

— Па, ви’те ону црквицу како је лепа... Гле’те на ову страну!.. Они дољашци под шумом