Она збиља имађаше грозницу. Од те грознице и само се пати у младости... Сва је горела у ватри.. Мајка јој уђе у собу.

— Шта је теби душо?

— Врућина ми мамо.

Мајка је прихвати за главу.

— Ти сва гориш, чедо моје, ти си болесна.

— Није ми ништа, мамо! — усиљаваше се она да се насмеши. — Видиш, хоћу да читам.

— А те сузе у очима, душо?

— Та почела сам да читам књигу па.. па.. жалостива је много — слага она мајку.

— Немој је читати, душо, кад је жалостива.

— Па нећу, мајко.

— Спавај мало.

— И ја сам то мислила.

Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице... Она је жмурила, али није спавала.

Пред вече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара. Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.

Небо се окитило жбуњем од облака. Сунце сад просијаваше, сад га облаци заклањаху. Ветрић пиркаше те расхлађиваше дневну врућину.

Мара је ишла лагано поред попе. Поп Живко ћереташе о свачему.