па како леп!... Све зна, о свачем говори!... Мени ужасно досадно би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!... Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самртном часу, а он мене неће ни да погледи....Отојич са течом разговара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа... Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем... Плакала бих до века за срећом!...Да ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила.. Никад се не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!.. Ох!..

Диже се с кревета, раскопча реклу па леже. Онда се диже по ново збаци реклу са себе и леже опет. Прса беху пуна. Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно... Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке... Ова пуначка прса дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...

Она се претураше по постељи.

— Другарице ми веле да сам лепа. У једно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!... Да сам лепа, он би ме гледао!... Што ме, боже, не створи па да сам најлепша! Па кад погледа у ме да му остану очи!... Ја другог нигда не би тражила..

И опет се поче претурати.