учинили ово; ми смо ти дали оно; ми смо те створили независним!... Ђавола независним! Зависићемо ми од сваког ђавола. Кад се, брајко мој, једноме народу не стварају услови за живот — онда тај народ није независан... Камо у свакој нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ светски новина и по један чиновник који ће нас поучити како се тим справама рукује? Камо то? Па да платимо ја како!... Да платимо али да видимо користи!... Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Србија и српски народ!.. Ево за што: тешко нама! Мој учитељу, и брате... Никад не веруј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увидео како ми напредујемо. Ми можемо бити „изглонцовани“ пред светом, али — буди уверен — онда у нашим домовима нећемо имати ни проје!...

Мара донесе тањире да поставља.

- Што си се ти, течо, тако наљутио? — упита она.

— А... ништа, дијете. Де, пиј учитељу.

— Попише ош по једну.