Кад оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене мећем. И тако осушим. Али су шљиве!... Свака месната, па тешка — на царски астал да дође.... Они вичу: поп увек скупо прода. А прода ја!.. Никад добра роба пасти неће. За њу увек има пијаце и увек се добро прода.

Онда би се требало побринути да то народ сазна — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.

— На првом месту позвана је држава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — она не помогне?.. Отворила је „земљоделско-шумарску“ школу. Па лепо. Какве користи видесмо отуд? Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урадити, или како се овом или оном справом рукује. Јок! Где су ти ђаци?

— По канцеларијама — рече Јова.

— Тако, по канцеларијама! А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!... Дакле наше школе нама спремају само чиновнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?

— Као што видиш!

— Тешко нама! Па за то ме и тишти кад се по „Истоку“ придикује: народе!... ми смо ти