— Па зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.

Јова се насмеја. И Мара се окрете смејати.

У томе стигоше у авлију.

— Оће ли ручак скоро? — упита попа.

— Скоро ће, зете — одговори му сваст.

— Де, учитељу да седнемо. Би ли било добро по једну ракију, а?

— Како ти воља, — рече Јова.

— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.

Мара оде на бунар а он по ракију.

— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила... Није љута; тако 10, гради, ја сам је собом пек’о. Има јој три године па „укрпила’“ слатка ка’ млеко.... Спаси бог!

— На спасеније!

— Де, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде.... Тако!.. Сад дај овамо.

Он, метну полић у чашу па спусти на астал.

— Није само бојом. Ал ја не марим за то. Нек мени није ракија кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим... Код нас знам, неки трпају шљивову кору, прже шећер и шта ти ја знам!.. Али веруј! То су само лудорија Бога ми, учитељу, греши наш сељак, много греши.