удисаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, свиралицу и песму девојачку, која се са прела по свему селу разлегаше...

И њему на једаред омиле ова сеоска тишина.

Повуче га ум у прошлост, он се сети свога детињства. Сети се оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао... Заигра му срце када створи слику једнога малише пред очима. Плаво детенце, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он... Сети се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи нарасте“... Па онда, како је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо једаред руку, те га мајка морала носити некој баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути... Онда је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мораш поћи у чколу!... Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...