његовим њивама и ливадама. Сељаци су говорили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.

— Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз реч. —

Прођоше кроз воћњак свуда. Он их позва да се врате да очекну ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће до косаца.

— Је л далеко течо?

— Није сине. Али ми ћемо около лепши је пут.

Мара га запиткиваше то о овоме то о ономе. Он јој на све даваше одговора.

— Волим што овако о свему запиткује, — рече он Јови.

— Шта, течо?

— Ништа! Брбљаш једнако ка’ креја.

— Па зар је теби криво?

— Па то је баш што волим? Ја страшно мрзим створења која ћуте.

— Е онда, ја сам добра! — рече она мазећи се.

— Разуме се, разуме се! Зло кад не би била! Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....

— Ти ме све пецкаш! — рече она као љутнувши се.