— А... разуме се, разуме се. Заруменела се ка’ и ти... Ајде да видиш и друго воће.

И пођоше кроз башту. Поп Живко иђаше од воћке до воћке.

— Ево, ову сам добавио из Топчидера, ову ми дао поп Ранко; ово ми је први „калем;“ калемио сам на „будно око.“

— Шта је то, течо, на „будно око“ ?

— То је, сине мој, каламлење с листом. Узмем ево, овако лист са петељком и засечем мало даље. То је питома воћка. Е, сад оћу да облагородим ову дивљу. Засечем ево овако, па уметнем овај лист. И тим сам је облагородио.

— Оће ли се сад примити?

— Сад неће. Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.

И поп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа. Домаћа економија беше за њега најмилија наука. Хиљадама ситница из домаће економије он је знао. Живина, стока, башта, поврће, усеви — о томе би говорио три дана и три ноћи. Све какоши у авлији он је знао. Нико није смео кокошке насадити, од његових укућана, сем њега; сам је правио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачна рачуна. Био је то човек вредан преко сваке мере. Рана зора дочекивала га је у