лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....

Чисто му свануло. Као да за њега више не беше тајне.... У сваком покрету Марином он виђаше усиљавање... Неки му глас иза дубине душе-шапуташе:

— Реци јој, реци!...

— Ево јабуке. Хвала вам, господине!.. Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.

И поче љубити јабуку.

Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао. Он се окуражи:

— За што, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.

Она га погледа па му са свим најивно рече:

— Ви сте више читали, па ћете се без сумње, боље изразити. Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.

И опет узе љубити јабуку.

Јова би дао све да буде она јабука. Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.

— Шта радите? Што сте поустајали? — упита он.

— Узабрали само ову јабуку — рече Јова..

— Је ли, течо, да је лепа?