Врућина освајаше... Сунце пробијаше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певаху, цврчак цврчаше а скакавци скакаху по трави.

Мара прекиде ћутање.

— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.

— Збиља!... А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.

— Варате се, господине.

— Не!.. Помислите!.. Сад да сам у Београду сад бих у неку башту на пиво. Ту направљена хладовина, музика, друштво — једном речју: све!

— Имате право. У вароши је све удешено за уживање. Али то је само удешено. И ја баш за то мрзим. Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену.. Кад чујем славуја у жбуну, кад чујем жубор поточића мене нешто мине; нека милина прожма ме целу.... Тако ми је као да читам старе лепе приче....

Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи. Лака румен облила јој образе, а оне плаве очи светлише се од узбуђења.

Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има. Са малом