— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква осуда. Ако је само то што те тишти, онда....

— Течо! течо!... прекиде их Мара у речи утрчавши у башту.

— Шта је?

— Зове те један сељак.

— Где је?

— Ето га у авлији.

— Добро... Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.

Њих двоје осташе сами.

Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише. Она сагла главу па се загледала у своје плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас.. Та зар он бити толико срећан да све ово сме загрлити и пољубити!...

Осећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!.. Која би му год мисао пала на памет, ледила је се на језику!.. Хладан зној обливао га је.

Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...