Пред вече ћемо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате. Ако буде бог дао и ја — благосиљам.

Дођоше до клупе и седоше. Јова направи и запали цигару, па се подними и заћута. Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеоске песмице.

У том дође Мара и донесе каву.

Они попише ћутећи.

Мара однесе шоље.

— Што си се ућутао? — пита поп Живко Јову.

— Мислим о ономе што си ми рек’о... И... неће бити од свега ништа.

— За што?

— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.

— Па шта?

— Прилике, у којима се ми данас налазимо, нису никако повољне. Са оваког рада ја могу бити прогањан с места на место, на можда и лебац изгубити. Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор... И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса... А да се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!