— Онога ђаволка што мучи твоје „учитељско“ срце... И синоћ си ми нешто рек’о.

— Дакле, то је нико други — него наша Марушка.

— Е, брате, — рече попа смејући се. — — Ја ту замишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти сад!.. Наша Марушка!...

Па шта ту има смешно?

— Није ништа смешно — рече попа, уозбиљивши се. Смејем се ја себи! И Ја сам ти ту размишљ’о неку вилу, неку немогућност да мог Јову видим срећна...

— Па зар је сад могућност?

— Зашто не?... Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем кога ти имаш, тим пре, што је се и сама спремала за тај положај.

— Чудан си ти човек! — рече Јова. — Само о рачуну. Међу тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити. Иначе.... Милијони пред мојим очима не вреде.

— Јово, брате! Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар.... Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем. Све што ја могу, то је ствар по себи свршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се сам.