И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући. Не знам за што; али њој би врло тешко...

— А за што мораш? Распуст школски, ожењен ниси — не чека те нико! За што журиш? — рече попа.

— Све ми се нешто чини да сам тамо преко потребан.

— Батали!.. Ти остајеш овде. Данас ћемо што год читати па ћемо пред вече у шетњу.

И Мари излете реч:

— Збиља господине, останите!

И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па сва плану у лицу.

Јова је погледа.

— Па... најзад...

— Остајеш!.. остајеш... рече поп Живко. — Седи.

Јова седе.

— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту. Ајд’мо Јово, тамо.

Мара оде у кујну по каву а они одшеташе.

Кад су ушли у башту рече попа:

— Е, Јоване, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде.

Шта смо пронашли? — упита он.