Пређоше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем. Попа стаде и узе брисати зној. Мара га погледа па упита?

— Зар нећемо даље?

— Куда? — рече попа и упиљи у њу.

— Да видимо твоје цвеће.

— Ово је моје цвеће! — рече попа. Ово се цвеће зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо мирише, мирођија, ово ротква, ово...

Јова се заценуо од смеја.

— Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.

— Нуто, нуто!. Гле како се Марушка љути!

— Па шта то значи! — рече она и погледа га љутито.

Он се насмеја.

— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.

И одоше из баште.

Поша већ спремила доручак те заседоше за астал...

По доручку Јова се узе опремати.

— Куда ћеш? — упита попа.

— Морам кући.

— Није него још нешто!

— Морам, бога ми!