— Па ето, ту ми је!.. До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да пружим руку, па је моја!... И биће моја!... Поп Живко зна — биће на руци... Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!.. Поп је вешт, оправиће он посла....

— Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...

И он се скамени. Само то би му још требало!..

— Не, не!.. Онако живо, несташно — није могуће да је волила кога... Чим срде девојачко осети љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...

Поста сујеверан!

— Ово је срећа!.. Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази. Срећа, срећа је то, па нек ми говори ко шта хоће!... Кад сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!... Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим!.. Сад бар могућност је ту; нема никог да ми смета... Чекај!.. Шта сам радио јутрос?.. Сећам се! Устао сам баш на десну руку. Кад сам изашао на поље, сунце се још није било родило. Онда сам зовнуо послужитеља те ме је полио; умио сам се на пољу, каву