Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређе неколико пута преко собе, онда седе и запали цигару.

— Ух!.. ала је покварен ваздух у соби! — рече и тешко узда’ну.

Онда свуче завесу и отвори прозор... Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух.... Погледа на небо: — сјаји се месец и жмиркају звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птичијих, и — њега нешто силно повуче у ову лепу природу...

Обуче се на брзу руку, узе дуван и неколико палидрваца, пирну у свећу и полако, на прстима изиђе на поље... У кући сви спаваху; бар се њему тако чинило.

Он шеташе. На овој благој и мирној летњој ноћи срце му се раздрага... Како је лепо шетати на овакој месечини, па још са милим створењем, па слушати слатко тепање са још слађих румених усана!...

И он опет угледа она два лепа ока, оно румено лице, она лепа уста, онај вити стас. Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи...

Седе сав клонуо и изнемогао.