Јекну њен звонки глас у тијој летњој ноћи. И славуј да јој позавиди! Јова и поп Живко пратише је лагано.

Међу тим она, што је више певала, све се више раздрагаваше. Песма јој је душу узрујала. Хтело би јој се да и они осете оно што она осећаше. Глас јој је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тога звук треперио у тијој вечери...

Кад доврши песму, она саже главу. Осетила је умор.

— Изврсно! — викву Јова.

— То значи: отпевати! — рече поп Живко.

Она је ћутала. Савладали је њени рођени осећаји, те једва чекаше да буде сама.

Деца поспаше, успавала их песма. Поша носаше једно по једно на постељу.

— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.

— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп учитеља.

— Нисам, али би се могло лећи. Могу читати што год.

— Па лепо, онда да спавамо — рече попа.

И дигоше се у кућу.

Поша одведе гошће у њихову собу а попа Јову у собу за њега спремљену.