Осети како јој срце куца... Пренесе се у мислима у друштво Нежданова. И осети неку сласт у души... Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељица... Њено мало срце, — које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога човека... Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија.. Стапао се поглед њен у снагу његову... та само да јој је, да сме прихватити руке његове...

Они се разговараху једно с другим а она сама са собом:

— Леп је!.. Млад је!.. Да је и старији — све једно!.. Али ето, како све зна! И кад рекне — речено је!.. И кад мане руком доликује му!.. Како га само теча слуша!.. А за течу веле даје начитан и способан човек.. Да ли ми је да се за њега удам!.. О!.. како бих га неговала!.. Као цветак!.. Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!.. Зар може бити веће сласти него појавити се с њим као жена његова у друштву? И сви указују почаст и мени као и њему!.. Па још кад бих отишла с њим у Београд, па га