— Мислите ли тражити службу?

— Мислим.

— Хоћете ли варош?

— А... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам тамо (она показа руком на Београд) ни кумова ни пријатеља... Задовољила бих се и каквим мирним сеоцем. Да ми је бар овде у близини течиној!..

— Па... биће — рече Јова.

— Има ли које место празно?

— За сад нема, али биће једно.

— А које?

— С...

— Та ту сте ви! — рече она и погледа га оним лепим очима.

— Ништа за то!

— О!.. Ја нећу толике жртве!

— Ја не жртвујем ништа, будите уверени!

— Онда ће да вас преместе.

— Да.

— Зашто?.. Да није због оцене? — упита она.

— Какве оцене? — уплете се поп Живко: Његова је оцена: одличан.

— Па онда зашто, течо?

— Дете моје! рече попа, — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, које не може да