није био нико други него — Мара... У осталом, нису требале бог зна какве очи да то замотре;

— Ово ће бити! — мишљаше поп Живко. — Није мој уча никад овако женску погледао: Вечерас ћу се уверити.

Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.

Скоро увек, када нас срећа изненади — ми смо неми. Тако и Јова. Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!.. Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни речи!.. Кроз мозак му је пројурило хиљадама мисли; на уснама му се заладнио хиљадама реченица! Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао.. Та да му је бар да отпочне разговор!..

Мара га спасе:

— Господине, волите ли ви месечину?

— Волим, госпођице — одговори он.

— Ја бих преседела сад целу ноћ и не бих тренула: тако уживам.

— И ја! — рече он.

Попа отпоче неки разговор са мајком Марином, у који се и поша уплете. Јова се решио да разговара; па ма шта.

— Дакле, свршили сте школу, госпођице? — упита он.

— Да, свршила сам.