— Бога ми, течо, додала ми се!.. Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!

— Врло добро! — рече попа. — Онда да те удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’оћеш, вала, и по блату!

— Хвала лепо!

— Што?

— Свршила сам ја школу; сад ћу постати сеоска учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.

— Машала’ бога ми!.. То је нешто озбиљно!

— Ја шта ти мислиш?

— Шта ћу да мислим? Ти ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац јести!

— Тако је! — рече она.

Па одскакута кроз авлију.

Поставише астал на пољу. Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив. Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.

Није се сакрио ни Јовин поглед од њега. Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско срце увукао