— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу! Па опет ниси узео јабуку.

Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима носећи котарицу.

— Па како, Марушко?

— Љубим руку.

— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече он шалећи се.

— Баш си ти, течо! — рече она напућивши своје нешто набубреле уснице и погледавши га прекорно. — Нећу ништа да ти одговарам!..

— Их!.. марим ја!..

— Бога ми ћеш марити! Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!

— Баш ћу се убити!

— Бога ми, оћеш!

- А.. ’оћу баш!.. Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.

— Ви’те само, господине, како мој теча части своје госте — рече она Јовану.

Јован се трже. Он се био сасвим изгубио у посматрању. Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.