— А ту си ти, течо!.. Зар тако госте дочекујеш?...

Он се окрете и... јабука му испаде из руке.

То беше његова вила.

Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта стварала... Као да је пролеће дошло пред-а-њ...

Само ускипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега. Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!. Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке...

— А, Марушко, ти си!.. Гле ти ње!.. Читава девојка!..

— Јест, бога ми!.. И велика девојка и свршила школу и све!.. А гле!..

Она тек сад примети Јову.

— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!.. Што си морала поруменети? Видела цура момка!.. Но, но!.. но, но!.. Шали се теча душо!.. Јово! Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.

Јован се једва прибрао. Приђе и поздрави се. Међу тим, рука му је још дрхтала.

— Па, како мајка?

— Здраво је, течо. И она је ту.