— Па лепо!.. Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога нисам никад видео!
— Па, ко је она?
— Не знам!
— Чија је?
— Не знам!
— Знаш ли јој бар име?
— Не знам!
— Како то?
— Ето, тако!.. Не знам! Не знам!.. и не знам!...
— То је чудно!
Он само слеже раменима.
У тај пар дотутњише кола у авлију.
— Твоји гости! — рече учитељ.
— Ја!
— Хајд’ хоћемо ли тамо?
— Можемо. Јеси ли набрао јабука.
— За оном ми срце оста! Да ми је да је до’ватим!
— Савиј грану.
— Високо.
— Ево ове куке.
И он узе куку и сави грану. Таман узабра јабуку а неко викну:
