— Па лепо!.. Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога нисам никад видео!

— Па, ко је она?

— Не знам!

— Чија је?

— Не знам!

— Знаш ли јој бар име?

— Не знам!

— Како то?

— Ето, тако!.. Не знам! Не знам!.. и не знам!...

— То је чудно!

Он само слеже раменима.

У тај пар дотутњише кола у авлију.

— Твоји гости! — рече учитељ.

— Ја!

— Хајд’ хоћемо ли тамо?

— Можемо. Јеси ли набрао јабука.

— За оном ми срце оста! Да ми је да је до’ватим!

— Савиј грану.

— Високо.

— Ево ове куке.

И он узе куку и сави грану. Таман узабра јабуку а неко викну: