— Е, онда, хвала!

— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.

— Да бог да у здрављу!

— А има ли ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.

— Има, како нема! Има „фамилијаз.“

— Добро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.

— Море, Арсене — рече један сељак пошто Арсен изађе — ово много младо!

— Ка’ капља!

— ’Оће ли ово умети учити ђаке, по богу брате?

— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седајући у кола.

И ошину коње.

Међу тим ови у дућану попише већ и каву. Донеше и ракију. Кмет нуди учитеља.

— Хвала, не пијем.

— Видим да не пијеш, него пиј! — рече кмет.

Учитељ се насмеја на рече:

— Али нисам пио никад!

— Па дела јако мало.

— Де учо, де! То мора онако међу нама. У нас ти нема швапског пива.

Учитељ се напи.