ветрењака, па да распе и оно, што је остало? И ко ће узети удовицу у заплетеном стању од дугова? Па што остане, и то је већином детиње; да узме калфу, не иде јој у рачун. Удавати се пак и онако не би могла, док не прође годишњи парастос; донде мора носити црнину.

Шта да ради? У селу Б. живи рођени јој брат натарош, имућан, у околини припознат човек. Брат је зове к себи с дететом. Она се мало промишља, па се реши да иде. Продаће непотребне ствари, оно друго нек остане на исплату дугова, па ће се к брату селити. Што је могла чинити? То је још понајбоље.

Што смисли, то учини. Одсели се.

Брат је лепо прими; тако и снаха Сока. Деце немају па ће малу Јелку сматрати као своју кћер.

Тако Глишиница нађе за се и за своје дете уточишта. И била је она породици одана, сматрала се као друга домаћица; госпођа Сока, братовљева жена, сматрала је као своју сестру.

У натароша је кућа најлепша у селу; дугачка са осам прозора, капија велика. Са сокака четир велике собе све једна до друге, красан простран ходник и то »малан«, а још какве су на њему дивне слике! На једној страни зида насликан виноград натарошев, баш како о берби изгледа; виде се берачице како беру, чаброноше како муљају, каца, како у њој весео надничар подбочен грожђе у кеси гази, девојке у реклицама, како са планине на обраницама јевенке носе, а напред гајдаш им вођа. На слици се бразде и чокоти тако лепо виде, да би их избројати могао. На другој страни зида насликана је велика битка, и победа краља Милутина над Татарима. Види се робље татарско, где који од тих у окови, главе спуштене, сви понижени; пред краљем Милутином српски јунак износи на копље натакнуту главу татарског војводе Црноглава, а српски јунаци гордо дижу главе, седе на коњима као заковани, голе сабље им у рукама. Даље су у том красном ходнику глатке столице,